Не просто према мери сагрешења треба давати епитимију, него мислити и на расположење грешника, да не би, хотећи да закрпиш поцепано, учинио процеп још горим; и старајући се да усправиш пало, учиниш још већи пад. Јер слаби и мекушци и који су већином везани за светско уживање, и још они који високо мисле о (своме) пореклу и власти, враћани лагано и помало из онога у чему греше, могли би да се, иако не савршено, али делимично, избаве од зала којима су држани. Ако, пак, неко брзо нанесе казну, лишиће их веће исправке. Јер душа, кад је присиљена да поцрвени (= постиди се), упада у безнадежност, па нити више следује погодним речима (= разлозима), нити се приклања претњама, нити се подстиче доброчинством, него бива много гора од оног града, којега ружећи Пророк говораше: „У тебе је лице блуднице, и бестидан си према свима“ (Јер 3, 3). Зато је пастиру потребно много разборитости да би са сваке стране сагледао навику душе. Јер, као што многи падају у безумље, и упадају у очајање за своје спасење, због тога што не могу да поднесу горке лекове, тако постоје неки који, кад се не да казна одговарајућа гресима, падају у лењост и бивају гори од многих, и подстичу се на веће грешење. Зато не треба оставити ништа од тога неиспитано, него, све тачно испитавши, свештеник треба од себе да примењује одговарајуће лекове, да му не би старање било узалудно.