Свети Оци сабрани у Цариграду одредише да се не сме одбацивати вера (= Символ) три стотине и осамнаест Отаца, окупљених у Никеји Витинској, него да она остане главна (κυρίαν = важећа), и да се анатемише свака јерес, и посебно Евномијанацâ или Евдоксијанацâ, и (јерес) Полуаријанацâ или Духоборацâ, и (јерес) Савелијанацâ, и (јерес) Маркелијанацâ и Фотинијанацâ, и (јерес) Аполинаријевацâ.
Свети оци сабрани у Цариграду установише, да се не смије укидати, него мора остати у пуној снази символ вјере, који изложише три стотине и осамнаест отаца, сакупљени у Никеји витинској, и да мора бити предана анатеми свака јерес, а поименице: јевномијана или јевдоксијава, и полуаријана или духобораца, и савелијана, и маркелијана, и Фотинијана, и аполинаријана.
Ὥρισαν οἱ ἐν Κωνσταντινούπολει συνελθόντες ἅγιοι Πατέρες, μὴ ἀθετεῖσθαι τὴν πίστιν τῶν Πατέρων τῶν τριακοσίων δέκα ὀκτώ, τῶν ἐν Νικαίᾳ τῆς Βιθυνίας συνελθόντων· ἀλλὰ μένειν ἐκείνην κυρίαν, καὶ ἀναθεματισθῆναι πᾶσαν αἵρεσιν· καὶ εἰδικῶς τὴν τῶν Εὐνομιανῶν, εἴτ᾿ οὖν Εὐδοξιανῶν, καὶ τὴν τῶν Ἡμιαρείων, εἴτ᾿ οὖν Πνευματομάχων, καὶ τὴν τῶν Σαβελλιανῶν,καὶ τὴν τῶν Μαρκελλιανῶν, καὶ τὴν τῶν Φωτεινιανῶν, καὶ τὴν τῶν Ἀπολλιναριστῶν.
II Вас. 7: Који од јеретикâ приступају Православљу и уделу спасаваних, примамо (их) по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијанце, и Саватијанце и Новацијане, који се називају катарима и левима, и Тесарескедекатите (=Четрнаест/однев/нике) или Тетрадите, и Аполинаријевце – примамо пошто поднесу писмену изјаву (λιβέλλους - написаниѧ) и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска и Апостолска Црква; и запечаћујемо их, то јест прво помазујемо Светим Миром чело, очи, ноздрве, и уста и уши, и запечаћујући их говоримо: Печат дара Духа Светога! Евномијанце пак, који се крштавају једним погњурењем, и Монтанисте, који се овде зову Фригима, и Савелијанце, који научавају ијопаторство (υἱοπατορίαν = „синоочинство“ = монархијанизам) и друге неке опачине чине, и све остале јереси – пошто их овде има много, нарочито који долазе из Галатијске земље – све њих, који хоће да приступе Православљу, примамо као Јелине (= многобошце): и први дан их чинимо Хришћанима, други оглашенима, затим их трећи (дан) заклињемо трикратним дувањем у лице и уши, и тако их поучавамо (у вери) и чинимо да дуго времена пребивају у Цркви (= храму) и да слушају Свето Писмо, и тада их крштавамо.
Трул. 1: Поредак најбољи сваке започињане и речи и дела, јесте: од Бога започети и у Богу починути, по речи Богослова (Григорија). Отуда, када се већ јавногласно од нас проповеда Православље (τῆς εὐσεβείας), и Црква, на којој је Христос утемељен (Мт. 16, 18; 1Кор. З, 11; 10, 4), непрестано расте и напредује, тако да се изнад Ливанских кедрова уздиже, и ми сада, започињући свештене речи, благодаћу Божијом одређујемо да се неизменљива (ἀκαινοτόμητον = неновачена) и неповређена чува вера, предана нам од очевидаца и служитељâ Речи (= Логоса), богоизабраних Апостола (Јуд. 1, 3). И још (Символ вере) три стотине и осамнаест Светих и Блажених Отаца, који се састаше у Никеји (на I Сабору З25. г.), за време Константина (Великог), бившег цара нашег, против безбожног Арија, и њиме научаваног незнабожачког инобоштва (ἑτεροθεΐας), или боље рећи многобоштва, који (Оци) сагласношћу вере нама открише и разјаснише једносушност (τὸ ὁμοούσιον = ѥдиносоущьноѥ) у Трима Ипостасима Богоначалне природе, не допустивши да то остане сакривено под покривачем незнања, и јасно научише верне да се једним поклоњењем клањају Оцу и Сину и Светоме Духу, и срушише и разбише (лажно) учење о неједнаким степенима Божанства; и од јеретикâ направљене, против Православља, детске од песка играрије порушише и растурише. Такође, потврђујемо и веру проповедану од сто педесет Светих Отаца, окупљених у овом Царском Граду (на II Сабору З81. г.) за време Великог Теодосија, бившег цара нашег, прихватајући богословске речи о Светоме Духу, и заједно са пређашњим непријатељима Истине одбацујемо сквернога Македонија, који се дрско усудио да Господара (Духа) сматра слугом, и разбојнички настојао да расеца нераздељиву (Божанску) Јединицу, да нам (тако) не буде савршена тајна наде (наше – 1Πетр. 3, 15). Заједно са овим гнусним и беснећим на истину (Македонијем), осуђујемо и Аполинарија, уводиоца злобе, који је безбожно изригао да је Господ узео (наше) тело без ума и душе, те отуда мислио да је наше спасење било несавршено. Уједно запечаћујемо и учење изложено од две стотине Богоносних Отаца, сакупљених први пут (на III Сабору 431. г.) у граду Ефешана, за време Теодосија (Млађег), сина Аркадијева, бившег цара нашег, као неразориву моћ Православља (τῆς εὐσεβείας), проповедајући Јединога и по оваплоћењу Христа, Сина Божјега, и славећи Пречисту Вечнодјеву, Која Га је безсемено родила, као заиста и истинску Богородицу; и одбацујемо, као удаљено од божанског удела, сујетно Несторијево раздељивање, који учи да је Један Христос посебно човек и посебно Бог, те (тако) обнавља јудејско злочешће. Тако исто, православно потврђујемо и ону јавно написану (στηλογραφηθεῖσαν) веру од шест стотина и тридесет Богоизабраних Отаца (на IV Сабору 451. г.) у Халкидонској митрополији, за време Маркијана, и њега бившег цара нашег, која је, (написана у оросу вере), великогласно свима крајевима (земље) предала Једнога Христа, Сина Божијег, сложенога (συνθετέντα = съложена) из две природе, и у тим истим двема природама слављенога, те је сујетномислећег Евтиха (јеретика), који је говорио да је Велика тајна домостроја спасења нашег привидно извршена, из светих Црквених вртова извргла, као нешто одвратно и кужно, а са њим (= Евтихом) и Несторија и Диоскора, једнога заштитника и поборника делења (Христа), а другога сливања (природа у Христу), који су обојица из супротне нечестивости упали у један (исти) понор пропасти и безбоштва. А исто познајемо, и оне после нас научавамо, Духом (Светим) произнесене православне речи од (стране) сто шездесет пет Богоносних Отаца, окупљених (на V Сабору 553. г.) у овом Царском Граду, у време Јустинијана (Великог), блажене кончине цара нашег бившег, који саборно анатемисаше и одвргоше Теодора Мопсуестијског, учитеља Несторијевог, те Оригена и Дидима и Евагрија, који су измислили јелинске басне (= митологије), и својим сањаријама и застрањењима ума измудријаше нам (цикличко) кружење и измењивање неких телâ и душâ, и нечастиво безумствоваше против васкрсења мртвих; и такође (Оци осудише) написано од Теодорита (Кирског) против Праве вере и дванаест поглавља Блаженога Кирила, и такозвану посланицу Иве (Едеског). И опет исповедамо да ћемо неизменљиво чувати веру (проглашену) од Светог Шестог Сабора, недавно (680–681. г.) сабранога у овоме Царском Граду, у време бившег цара нашег, божанске кончине Константина (Погоната), која је (вера) већу снагу добила тиме што је благочастиви цар томосе његове (= Саборске посланице) печатима утврдио, ради сигурности њихове до свега века; који нам је (Сабор) богољубиво појаснио да славимо два природна хтења, то јест воље (θελήσεις ἤτοι θελήματα), и две природне енергије (= дејства) у домостроју Оваплоћења Једнога Господа нашег Исуса Христа, Истинитога Бога; а оне који су искварили прави догмат Истине, учећи народе да је једна воља и једна енергија у Једноме Господу нашем Исусу Христу, православном одлуком (τῇ τῆς εὐσεβείας ψύφῳ) осудио Духом (Светим) — велимо за Теодора Фаранског, Кира Александријског, Хонорија Римског, Сергија, Пира, Павла (и) Петра, који су председавали (као епископи) у овом Богочуваном Граду, (и) Макарија бившег епископа Антиохијског, Стефана његовог ученика, и безумнога Полихронија — сачувавши тако неповређено опште Тело (Цркве) Христа Бога нашег. И кратко речено, одређујемо да се држи чврста и остаје непоколебљива до краја векова вера свих Мужева (= Отаца) који заблисташе у Цркви Божијој, који у свету беху светионици, држећи чврсто реч живота (Фил. 2, 15–16), и такође њихови богопредани списи и догмати (= учења). А одбацујемо и анатемишемо све које они одбацише и анатемисаше, као непријатеље Истине, који „празне ствари смислише на Бога, и неправду у висину говорише“ (Пс. 2, 1; 72, 8). Ако ли неко не држи и не прихвата, (донете) од свих (Отаца) напред поменуте догмате Православља, и не прославља и проповеда овако, него настоји да иде против њих, нека буде анатема, сходно већ изложеној одлуци од напредречених Светих и Блажених Отаца, и нека као туђин буде искључен и избрисан из именика хришћанског. Јер ми сасвим познасмо (= одлучисмо) да, по напред одређеним (темама), никако не можемо нити шта додавати, нити пак одузимати.
Трул. 75: Који долазе у Цркве ради певања, желимо да не употребљавају гласове непримерене, и не принуђују природу на крике, нити да избирају нешто што је неодговарајуће и несвојствено Цркви, него са највећом пажњом и скрушеношћу да приносе песме Видиоцу скривености Богу (τῷ τῶν κρυπτῶν ἐφόρῳ Θεῷ = таиныхь видцоу Богоу), јер је и Света Реч (Божија) учила „да синови Израиљеви буду побожни“ (εὐλαβεῖς = благобоѧзниви). (ЗМојс. 15, 31).
Гангр. 21: „А ово пишемо не одсецајући оне који у Цркви Божијој хоће да се по (Светим) Писмима подвизавају (тј. праве монахе), него (одбацујући) оне који ствар подвижништва (=монаштва) узимају за гордост против простије живећих (хришћана), и надимају се, и мимо (Светих) Писама и Црквених канона уводе новачења (καινισμούς). Ми, пак, дивимо се и девичанству са смиреноумљем, и прихватамо уздржљивост (ἐγκράτειαν = въздьржаниѥ) која бива са скромношћу и Богопоштовањем, и похваљујемо удаљавање са смиреноумљем од светских ствари, и поштујемо чисто брачно саживљење, и не ниподаштавамо богатство са правичношћу и доброчинством, и похваљујемо простоту и једноставност одевања само ради ненамештеног старања о телу, а не прихватамо стремљење за раскалашним и луксузним одевањем; и Домове (= храмове) Божје поштујемо, и прихватамо Литургијска Сабрања (τὰς συνόδους) у њима као света и корисна, не затварајући Благочешће (τὴν ευσέβειαν = побожност) у домове, него свако место подигнуто у Име Божје чествујемо, и уважавамо [заједничко] окупљање (верних на агапе) у самој Цркви, на корист Заједнице, и блаженим називамо изобилна доброчинства браће, која по предањима бивају, кроз Цркву, сиромашнима. И да сажето кажемо: све што је предано од Божанских Писама и Апостолских Предања – молитвено желимо да то бива у [Светој] Цркви“.
Лаод. 7: Да оне који се обраћају из јереси, то јест Новацијанâ, или Фотинијанацâ, или Тесарескедекатитâ (= Четрнаест/однев/ника = који празнују Пасху 14. Нисана), било да су код њих били оглашени или верници, не треба примати пре но што анатемишу сваку јерес, а особито ону у којој су били; и тада, када називани код њих верници, науче Символ вере и буду помазани Светим Миром, тако нека опште (κoινωνεῖν =причешћују се) у Светим Тајнама.
Лаод. 8: За оне који се обраћају из јереси такозваних Фригâ (= монтанистâ), макар они код њих били у тобожњем клиру, или се називали великани (μέγιστοι = највећи), такви требају бити са сваком марљивошћу поучавани, и (затим) крштавани од епископа и презвитера Цркве.
Картаг. 2: Сав Сабор рече: Пошто Бог хоће, треба да Црквена вера (ἡ Ἐκκλησιαστικὴ πίστις = fides ecclesiastica = цркъвьнаѧ вѣра), кроз нас предавана, буде једнаким исповедањем на овом славном Сабору најпре исповеђена; а затим Црквени поредак (ἡ Ἐκκλησιαστικὴ τάξις = ordo ecclesiasticus = цркъвьнаѧ чинъ), са сагласношћу свакога и свију заједно, треба да је чуван. А ради утврђења схватањâ наше браће и саепископâ, који су скоро хиротонисани, треба додати оно што смо сигурним исказом (= формулацијом) од Отаца примили (тј. Догмате и Каноне), тако да јединство (Свете) Тројице, то јест Оца и Сина и Светога Духа, познавано без икаквог разликовања (= по суштини), држимо свештеноутврђено у својим умовима; и као што смо научили, тако да учимо и народе Божије. Исто су сви недавно постављени епископи рекли јавно: Тако примамо, тако држимо, тако учимо, следујући Јеванђелску веру заједно са вашим учењем.
Вас. Вел. 1: Када, вели (Св. Писмо), неразумник пита (за савет), то ће му се сматрати мудрошћу (Приче 17, 28); док питање мудрога, како је и прилично, умудрује и неразумнога. Ово се, благодаћу Божјом, догађа нама кад год добијемо писма твоје трудољубиве душе, јер од самог (твог питања) постајемо пажљивији (ἐπιστατικώτεροι = ученији) и разборитији од себе самих. Много шта, што не знамо, научавамо се, и постаје нам учитељ ово старање о одговору. Тако и сада, не узевши пре никада да размишљамо о ономе што си питао, принуђени смо (сада) да тачно размотримо (=проучимо) и, ако смо нешто чули од старијих, да се подсетимо, и оно што сродно томе од њих научисмо, да сами логички прегледамо (ἐπιλογίσασθαι = разложно прибројимо). [Канон 1] О Катарима, Пепузијанима и Енкратитима По питању Катара, и раније је (о томе) говорено, и добро си подсетио да треба следити обичај сваке области, јер су о њиховом крштењу различито поступали они који су тада о томе расправљали. А (крштење) Пепузијанâ (=Монтанистâ) сматрам да нема никакву основу (λόγον = разлог, за признавање), и чудим се како је то превидео [велики] Дионисије (Александријски), који је био канониста. Јер су стари (Оци) оценили да се признаје само оно крштење које ниучему не одступа од (праве) вере. Зато су једне (групе) назвали јереси, друге расколи, а треће парасинагоге. Јереси су они који су сасвим отцепљени и отуђени од саме вере (Цркве); а расколи су они који су се због неких Црквених разлога и излечивих (=поправљивих) питања разишли међу собом, а парасинагоге су сабрања (съньмища = нелегалне скупине) која бивају од непокорних презвитерâ или епископâ, или од (црквено) неваспитаног народа. На пример: ако је неки изобличен у неком греху и одлучен је од Литургије (=свештенослужбе), и није се потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво и Литургију (= старешинство и свештенослужбу), и заједно са њим још неки одступе, напустивши католичанску (= Саборну = Православну) Цркву, то је парасинагога. Раскол је када о покајању (неки) имају разлику према онима који припадају Цркви. Јереси су, на пример: Манихејаца, Валентинијанаца, Маркиониста и самих ових Пепузијанаца (=Монтанистâ), јер је (ту) непосредно разлика у самој вери у Бога. Зато се изволи онима од почетка (= Оцима - да одреде): крштење јеретика сасвим одбацивати; а оно расколникâ, пошто су они још из Цркве, прихватити; а оне који су у парасинагогама, пошто се поправе достојним покајањем и обраћењем, треба опет присаједињавати Цркви, тако да често и они који су у степену (= клиру црквеном) отишли са непокорнима, када се покају, примају се у исти степен (τάξιν = поредак = чин). Пепузијани (=Монтанисти), дакле, очито су јеретици, јер су похулили на Духа Светога, придајући безаконо и бестидно назив Параклита (=Утешитеља) Монтану и Прискили. Зато, било тиме што боготворе људе, за осуду су; било тиме што упоређењем с људима вређају Духа Светога, и тако подлежу вечној осуди, јер је хула на Духа Светога неопростива (Мт 12, 31-32). Какав, дакле, основ (λόγον = разлог) има признати њихово крштење, кад они крштавају у Оца, и Сина, и Монтана и Прискилу? Јер нису крштени они који се крстише у оно што нама није предано (од Господа – Мт 28, 19). Тако, премда је ово промакло Великом Дионисију (Александријском), но нама није да се држимо подражавања грешке. Јер безаконито (τό ἄτοπον) је сáмо по себи очито и јасно свима који имају способност и најмањег расуђивања. А Катари (=Новацијани), и они су од расколника, премда су стари (Оци) сматрали, велим за оне око Кипријана (Картагенеког, 3. век) и нашег Фирмилијана (Кесаријског, 3. век), да их све подвргну под једну одлуку: Катаре и Енкратите и Идропарастате и Апотактите. Јер је почетак одвајања (њиховог) био кроз раскол, а одступници од Цркве нису више имали на себи благодат Духа Светога, јер је нестало преношење (ἡ μετάδοσις) (благодати) чим се прекинуло прејемство (τὴν ἀκολουθίαν). Јер први који се одвојише (од Цркве) имађаху од Отаца рукоположења, и полагањем руку њихових имали су духовну благодат (τὸ χάρισμα τὸ πνευματικόν = даръ доуховнъıи). Они пак који су се отцепили, поставши лаици, немадоше власти ни да крштавају ни да рукополажу, те већ не могоше давати другима благодат Духа Светога, од које су сами отпали. Зато су (Оци нама) заповедили да, оне који (од њих) прилазе Цркви, као крштене од лаика, треба очишћавати истинским Крштењем Цркве. Но пошто уопште би угодно некима из Азије, ради икономије многих (οἰκονομίας ἕνεκα τῶν πολλῶν = съмотрении ради многъıихъ = ради /снисходљивог/ промишљања о многима), да се прихвати њихово Крштење, нека буде прихваћено. Али треба да схватимо злодејство (κακούργημα = лукаво дело) Енкратитâ који, да себе учине непријемљивим у Цркву, смислише даље да (то) предупређују својим крштењем, чиме су и сам свој обичај преиначили. Сматрам, зато, да пошто ништа заповеђено (од Отаца) о њима није примљено (од нас), ми треба њихово крштење да одбацујемо; макар да је неко од њих и примио (крштење), кад приступа Цркви треба (га) крстити. Ако ли ће пак ово бити препрека за општу икономију (καθόλου οἰκονομίᾳ = широко снисхођење), опет треба држати обичај и следити оцима који су наше ствари уредили (οἰκονομήσασι = решили икономијом). Јер се бојим да, кад ми желимо да они одустају од (свога) крштења, да због строгости нашег предлога не препречимо спасаване. Ако ли они држе (=признају) наше крштење, то нека нас не зауставља, јер нисмо дужни да им узвраћамо благодарношћу, него да служимо тачности канона (ἀκριβείᾳ κανόνων = тачношћу правилâ). На сваки пак начин нека се одреди: да они који од њиховог крштења приступају (Цркви), треба да се свакако (најпре) миропомажу од верних (=од православних свештеника), и тако да приступају (Светим) Тајнама. А знам да смо браћу око Зоина и Саторнина, који су из њихове групе, примили на епископски престо, тако да не можемо одвајати од Цркве оне који су били спојени њиховој групи, јер смо, примањем (њихових) епископа, тиме на неки начин изложили правило (=установили канон) о општењу (τῆς κοινωνίας = заједништву) са њима (=Енкратитима).
Зонара: Вторый собор был собран против Македония и единомысленных с ним, которые учили, что Дух Святый есть тварь, а не Бог, и не единосущен Отцу и Сыну, которых настоящее правило называет и полуарианами, ибо они содержат половину ереси ариан. Те учили, что Сын и Дух суть иного существа, чем Отец и суть твари; духоборцы же о Сыне мыслили здраво, а о Святом Духе учили хульно, будто Он сотворен и не имеет божественного естества. Полуарианами же назывались и те, которые и Сына и Духа почитали тварью, но прибавляли: « мы думаем, что они получили бытие не так, как прочие твари, а некоторым иным образом, и это говорим, дабы не было мысли, что чрез рождение Отец причастен был Страданию»; и те, которые учили, что Слово и Дух не единосущны, - но подобосущны Отцу. Сей вторый собор настоящим правилом утвердил провозвещенную бывшими в Никее Святыми Отцами православную веру и положил предать анафеме всякую ересь, а особенно ересь евномиан. Евномий, галатянин, был епископом Кизика; а мыслил тоже, что и Арий, и даже большее и худшее; ибо учил, что Сын изменяем и служебен, и по всему не подобен Отцу. Он и присоединявшихся к его мнению вновь крестил, погружая их вниз головою, а ноги их обращая вверх, и при крещении делал одно погружение. И о будущем наказании и о геенне он нелепо говорил, будто это не истинно, а сказано в виде угрозы, - для устрашения. Назывались они и евдоксианами от разделявшего ересь евномиеву – некоего Евдоксия, который, быв епископом константинопольским, поставил Евномия архиереем Кизика. Именовались они и аномеями, потому что говорили, будто Сын и Дух по существу не имеют никакого подобия со Отцем. Собор определяет предавать анафеме и савеллиан, получивших наименование от Савеллия ливийского, который был епископом Птолемиаиды пентапольской, проповедовал смешение и слияние, ибо соединял и сливал в одно лице три ипостаси одного существа и божества, чтил в Троице одно триименитое лице, говоря, что один и тот же иногда являлся как Отец, иногда как Сын, а иногда как Дух Святый, преобразуясь и в разные времена принимая различный вид. Подобным образом собор подвергает анафеме и ересь маркеллиан, получившую название от ересиначальника Маркелла, который происходил из Анкиры Галатийской и был ея епископом, а учил одинаково с Савелием. Так же подвергает анафеме и ересь фотиниан. Эти еретики получили название от Фотина, который происходил из Сирмия и там епископствовал, а мыслил одинаково с Павлом Самосатским, именно: не признавал Святой Троицы, и Бога, Творца всего, именовал только Духом, а о Слове мыслил, что оно есть произносимое устами некое божественное повеление, служащее Богу к совершению всего, как какое либо механическое орудие; о Христе же проповедовал, что Он – простой человек, принявший Слово Бога, не как имеющее существо, но как исходящее из уст, - и учил, что начало бытия Он получил от Марии. И другие очень многие нелепости говорил Павел Самосатский, которого низложил собор антиохийский. Вместе с прочими собор подвергает анафеме и ересь Аполлинария. А этот Аполлинарий был епископом в Лаодикии сирийской, и учил хульно о домостроительстве спасения; ибо говорил, что Сын Божий хотя и воспринял от Святыя Богородицы одушевленное тело, но без ума, так как Божество заменяло ум, и о душе Господа мыслил, будто она не имеет разума; и таким образом – и совершенным человеком Его не почитал, и учил, будто Спаситель имеет одно естество.
Аристен: Твердо должна быть хранима никейская вера, а ереси должны подлежать анафеме.
Валсамон: Настоящий святый вторый собор собран был против Македония и единомысленных с ним, которые учили, что Дух Святый есть тварь, а не Бог, и не единосущен Отцу и Сыну, которых настоящее правило называет и полуарианами, ибо они содержат половину ереси ариан. Те учили, что Сын и Дух суть твари и иного существа чем Отец; духоборцы же о Сыне мыслили здраво, а о Святом Духе учили хульно, будто Он сотворен и не имеет божественного естества. Полуарианами же назывались и те, которые и Сына и Духа почитали тварью, но прибавляли: « мы думаем, что они получили бытие не так, как прочие твари, а некоторым иным образом, и это говорим, дабы не было мысли, что чрез рождение Отец причастен был Страданию»; - и те, которые учили, что Слово и Дух не единосущны, но подобосущны Отцу. Сей вторый собор настоящим правилом утвердил провозвещенную бывшими в Никее отцами православную веру и положил предать анафеме всякую ересь, а особенно ересь евномиан. Евномий, галатянин, был епископом Кизика, а мыслил тоже, что и Арий, и даже большее и худшее; ибо учил, что Сын изменяем и служебен, и вовсе не подобен Отцу. Он и присоединявшихся к его мнению вновь крестил, погружая их вниз головою, а ноги их обращая вверх, и при крещении делал одно погружение. И о будущем наказании и о геенне он нелепо говорил, будто это не истинно, а сказано в виде угрозы, - для устрашения. Назывались они и евдоксианами от разделявшего ересь евномиеву некоего Евдоксия, который, быв епископом константинопольским, поставил Евномия архиереем Кизика. Именовались они и аномеями, потому что говорили, будто Сын и Дух по существу не имеют никакого подобия со Отцем. Собор определяет предавать анафеме и савеллиан, получивших наименование от Савеллия ливийского, который был епископом Птолемиаиды пентапольской, проповедовал смешение и слияние, ибо соединял и сливал в одно лице три ипостаси одного существа и божества, и чтил в Святой Троице одно триименитое лице, говоря, что один и тот же иногда являлся как Отец, иногда как Сын, а иногда как Дух Святый, преобразуясь и в разные времена принимая различный вид. Подобным образом собор подвергает анафеме и ересь маркеллиан, получившую название от ересиначальника Маркелла, который происходил из Анкиры Галатийской и был ея епископом, а учил одинаково с Савелием. Так же подвергает анафеме и ересь фотиниан. Эти еретики получили название от Фотина, который происходил из Сирмия и там епископствовал, а мыслил одинаково с Павлом Самосатским, именно: не признавал Святой Троицы, и Бога, Творца всего, именовал только Духом; а о Слове мыслил, что оно есть произносимое устами некое божественное повеление, служащее Богу к совершению всего, как какое либо механическое орудие; о Христе же проповедовал, что Он простой человек, принявший Слово Бога, не как имеющее существо, но как исходящее из уст, - и учил, что начало бытия Он получил от Марии. И другие очень многие нелепости говорил Павел Самосатский, которого низложил собор антиохийский. Вместе с прочими собор подвергает анафеме и ересь Аполлинария. А этот Аполлинарий был епископом Лаодикии сирийской, и учил хульно о домостроительстве спасения; ибо говорил, что Сын Божий хотя и воспринял от Святыя Богородицы одушевленное тело, но без ума, так как божество заменяло ум, и о душе Господа мыслил, будто она не имеет разума; и таким образом – и совершенным человеком Его не почитал, и учил, будто Спаситель имеет одно естество.