Владика наш и Бог и Спаситељ Исус [Христос], уручивши Својим Светим Ученицима проповед Јеванђеља, и пославши их као учитеље људима по свој васељени, најјасније им је заповедио да дар (δωρεάν, тј. благодат) коју су од Њега добили, да њу као дар и они људима предају, не стичући за то ни бакра или сребра или злата, или неко друго уопште богатство материјално или земаљско; јер не могу бити награде небесних и духовних дарова земаљске и пропадљиве. Ову заповест дао је не само њима, него је преко њих заповедио и нама, које је удостојио узвести на њихов степен и место. И треба, као они тада, да и ми сада тачно чувамо и пазимо (ту заповест) и да не мудрујемо о неизмудреном (τὰ ἀσόφιστα), нити да бацамо погибељну коцку. „На дар сте, вели, добили, на дар дајите. Не теците бакра, ни сребра, ни злата у појасима вашим“ (Мт 10, 8. 9). Проста је и јасна реч ове заповести, немајући ништа шарено, ништа недостижно, ништа што потребује софистичко тумачење. Од мене сте, вели, примили достојанство свештенства. Ако сте Ми, пак, за то нешто мало или много (унапред) положили и то вам је продато од Мене, (онда) продајите га и ви другима; а ако ли сте на дар добили, дајите и ви на дар. Шта је јасније од ове заповести? Шта је послушнима (њој) корисније од овога? Тешко, заиста, онима који смислише да дар Божији за новце добију или га дају, јер се такви, по речима Светога Петра, „налазе у горкој жучи и у свези неправде“ (ДАп 8, 33), заробљени својим среброљубљем. Отуда је овоме сагласан са тим Господњим законом и канон о томе Светих и Блажених Отаца Светог и Великог Васељенског Сабора сабранога у Халкидону (451.г., канон 2), који нам је јасно изложен овим речима: „Ако неки епископ за новце учини рукоположење и непроцењиву (непродаѥмою) благодат сроза до продаје (= трговине), те за новце хиротонише епископа или хороепископа, или презвитера или ђакона, или некога другога који се броји у клир, или због срамне добити произведе за новце економа или екдика (соудию = браниоца), или парамонара (= чувара, црквењака), или уопште некога из (Црквеног) канона, – који то покуша и буде ухваћен, нека буде свргнут са свога степена; а рукоположени (= постављени) нека нема никакве користи од купљенога рукоположења или произведења, него нека буде туђ тог достојанства или службе коју је за новце добио. А ако је неки и посредовао у тако срамним и безаконим трговинама, и он, ако је клирик, нека буде свргнут са свога степена; а ако је лаик или монах, нека буде анатемисан“. Најбоље и веома благочестиве су поруке канона Светих Отаца, одгонеће и одбацујуће сваки сатански насртај и сваки ђаволски покушај против духовнога дара (τῆς πνευματικῆς φερόμενον δωρεᾶς = Светодуховске благодати) . Јер не жели (канон) никако да за новце бива давање или примање чина рукоположења, нити од вршиоца истог, нити од примаоца чина рукоположења. Нити пак допушта ни пре времена рукоположења, ни после времена рукоположења, ни у само време рукоположења, да се дају новци за рукоположење, јер је уопште у овој ствари то назвао подмићивањем. Али, пошто сада, мада је ово тако јасно забрањено, бише ухваћени неки у Галатији, који занемарују и преступају, ради срамног добитка и среброљубља, ове спасоносне и човекољубиве наредбе, нашли смо и ми за добро да, заједно са Светим Синодом, који борави (τῆς ἐνδημούσης) у овоме Царственом Новоме Риму, да се ове исте (наредбе) опет обнове, тако да се, без сваког измишљања и сваког изговора и сваког мудровања, сасвим сасече овај безбожни и гнусни обичај, који се, не знам како, увукао у Најсветије Цркве, да би, када буде истинско, без трговања, и чисто проглашавање рукополаганих од стране Архијереја, сишла одозго благодат Светога Духа, пошто сада, не знам, ако бива произвођење за новце и врши се нечистом руком, силази ли На рукопроизвођенога по гласу проглашења (τοῦ κηρύγματος = проповеди), или се већма суздржава, благодат Духа Светога. Знај, дакле, у свему Најбогочестивији (Брате), да сваки, свеједно који, ако се затече у нечему оваквом, епископ или хороепископ, или периодевт или презвитер или ђакон, или било који из канона (клира), или лаик, осуђен је општом одлуком и општом пресудом Архијереја, као што о томе говори и наведени канон Светих Отаца (Халкидонски 2). Јер благодат треба да буде благодат (χάριν = милодар), а никако да за исту посредује сребро (= новац). Нека, дакле, буде, и јесте, одлучен (ἀποκήρυκτος) и отуђен од сваког свештеничког достојанства и Литургије (= свештенослужења), и подлеже проклетству анатеме, и онај који мисли да може новцима стећи благодат, и онај који обећава да ће је за новце дати, било да је клирик или лаик, макар био ухваћен или неухваћен да то чини! Јер је немогуће да се икад помире непомирљиве ствари, нити да се слаже мамон с Богом, или да они који томе служе, служе Богу. И то је Господња одлука неоспорива: „Не можете Богу служити и мамону“ (Мт 6, 24). Осмељујући се на ове речи, по моћи (нашој), и њима се покоравајући, заједно са Оним Ко их је изрекао, донесосмо ову одлуку противу оних који то безаконо преступају. Нека се пак и твоја Светиња стара, чинећи то са сваком пажљивошћу, да кроз преписе (наше Окружнице) ово постане познато и свима подручним ти Богољубивим епископима и периодевтима и свима осталима, да једним духом и једном душом, сви заједно хришћани, удружени противу општег непријатеља, узмогнемо, с Богом, ишчупати од њега (= ђавола) усађени међу нама сами корен среброљубља, заједно са свима његовим злим израслинама. Поздрављамо сво са тобом Братство у Христу. Здравствујући у Господу моли се за нас, Најбогољубивији Брате.
Ὁ Δεσπότης ἡμῶν καὶ Θεὸς καὶ Σωτὴρ Ἰησοῦς Χριστός, ἐγχειρίσας τοῖς ἁγίοις αὐτοῦ μαθηταῖς τοῦ Εὐαγγελίου τὸ κήρυγμα καὶ διδασκάλους τούτους ἀνὰ πᾶσαν τὴν οἰκουμένην ἀνθρώποις ἐξαποστείλας, παρεκελεύσατο διαρρήδην, ἣν εἰλήφασι παρ' αὐτοῦ δωρεάν, ταύτην καὶ αὐτοὺς τοῖς ἀνθρώποις μεταδιδόναι δωρεάν, μὴ κτωμένους ὑπὲρ αὐτῆς χαλκὸν ἢ ἄργυρον ἢ χρυσὸν ἤ τινα περιουσίαν ἄλλην ὅλως, ὑλικὴν ἢ γεώδη· μὴ γὰρ εἶναι τῶν ἐπουρανίων καὶ πνευματικῶν χαρισμάτων ἀμοιβὴν τὰ γεηρὰ καὶ ἐπίκηρα. Ταύτην τὴν ἐντολὴν οὐ μόνον ἐκείνοις, ἀλλὰ καὶ ἡμῖν δι' ἐκείνων ἐνετείλατο, οὕς εἰς τὸν οἰκεῖον βαθμόν τε καὶ τόπον ὑπεισαγαγεῖν κατηξίωσε. Καὶ δεῖ, καθάπερ ἐκεῖνοι τότε, καὶ ἡμᾶς νῦν ἀκριβῶς φυλάττειν τε καὶ παρατηρεῖν καὶ μὴ σοφίζέσθαι τὰ ἄσοφα, μηδὲ κύβον ἀναρριπτεῖν ἐπικίνδυνον. Δωρεάν, φησίν, ἐλάβετε, δωρεὰν δότε. Μὴ κτήσησθε χαλκόν, μηδὲ ἄργυρον, μήτε χρυσὸν εἰς τὰς ζώνας ἡμῶν. Ἁπλοῦς καὶ σαφὴς ὁ τῆς ἐντολῆς ταύτης λόγος ἐστίν, οὐδὲν ποικῖλον ἔχων, οὐδὲ δυσέφικτον, οὐδὲ σοφιστικῆς δεόμενον ἐξηγήσεως, παρ' ἐμοῦ, φησίν, ἐδέξασθε τὸ τῆς ἱερωσύνης ἀξίωμα. Εἰ μὲν ὑπὲρ αὐτοῦ μοι μικρὸν ἢ μέγα τι κατεβάλεσθε καὶ τοῦτο ὑμῖν πέπραται παρ' ἐμοῦ, πωλεῖτε καὶ ὑμεῖς ἑτέροις αὐτό, εἰ δὲ δωρεὰν εἰλήφατε, δότε καὶ ὑμεῖς δωρεάν. Τί τῆς ἐντολῆς ταύτης σαφέστερον; Τί δὲ τοῖς πειθαρχοῦσι λυσιτελέστερον; Οὐαὶ τῷ ὄντι τοῖς κτήσασθαι τὴν τοῦ Θεοῦ δωρεὰν ἢ διδόναι ταύτην διὰ χρημάτων ὑπειληφόσιν· εἰς γὰρ χολὴν πικρίας καὶ σύνδεσμον ἀδικίας οἱ τοιοῦτοι κατὰ τὴν ἀπόφασιν τοῦ ἁγίου Πέτρου ὑπάρχουσι, συλληφθέντες ὑπὸ τῆς ἑαυτῶν φιλαργυρίας. Ὅθεν καὶ τῶν ὁσίων καὶ μακαρίων Πατέρων τῶν τῆς ἁγίας καὶ μεγάλης οἰκουμενικῆς συνόδου τῆς ἐν Χαλκηδόνι συναχθείσης, τῷ δεσποτικῷ τούτῳ νόμῳ συνᾴδων ὁ περὶ τούτου κανών, ἡμῖν σαφῶς οὑτωσί λέξεσιν αὐταῖς ἐκπεφώνηται· Εἴ τις ἐπίσκοπος ἐπὶ χρήμασι χειροτονίαν ποιήσαιτο καὶ εἰς πρᾶσιν καταγάγοι τὴν ἄπρατον χάριν, καὶ χειροτονήσοι ἐπὶ χρήμασιν ἐπίσκοπον ἢ χωρεπίσκοπον ἢ πρεσβύτερον ἢ διάκονον ἢ ἕτερόν τινα τῶν ἐν τῷ κλήρῳ καταριθμουμένων, ἤ προβάλοιτο ἐπὶ χρήμασιν οἰκονόμον ἢ ἔκδικον ἢ παραμονάριον ἢ ὅλως τινὰ τοῦ κλήρου, δι' αἰχροκέρδειαν οἰκείαν, ὁ τοῦτο ἐπιχειρήσας, ἐλεγχθείς, κινδυνευέτω περὶ τὸν οἰκεῖον βαθμόν, καὶ ὁ χειροτονούμενος μηδὲν ἐκ τῆς κατ' ἐμπορίαν ὠφελείσθω χειροτονίας ἢ προβολῆς, ἀλλ' ἔστω ἀλλότριος τῆς ἀξίας ἢ τοῦ φροντίσματος, οὗπερ ἐπὶ χρήμασιν ἔτυχεν. Εἰ δέ τις καὶ μεσιτεύων φανείη τοῖς αἰσχροῖς τούτοις καὶ ἀθεμίτοις λήμμασι, καὶ οὗτος, εἰ μὲν κληρικὸς εἴη, τοῦ οἰκείου ἐκπιπτέτω βαθμοῦ· εἰ δέ λαϊκὸς ἢ μονάζων, ἀναθεματιζέσθω. Κάλλιστα καὶ λίαν εὐσεβῆ τοῦ κανόνος τῶν ἁγίων Πατέρων ὑπάρχει τὰ παραγγέλματα, πᾶσαν ἔφοδον σατανικὴν καὶ πᾶν ἐγχείρημα διαβολικόν, κατὰ τῆς πνευματικῆς φερόμενον δωρεᾶς, ἀπωθούμενά τε καὶ ἀνακόπτοντα. Οὐ βούλεται γὰρ οὐδαμῶς διὰ χρημάτων γίνεσθαι τῆς χειροτονίας τὴν προβολὴν ἢ ὑποδέχεσθαι, οὔτε παρὰ τοῦ ταύτην ἐνεργοῦντος, οὔτε παρὰ τοῦ τῆς χειροτονίας τὴν προβολὴν ὑποδεχομένου. Ἀλλ' οὐδὲ πρὸ τοῦ καιροῦ τῆς χειροτονίας, οὐδὲ μετὰ τὸν καιρὸν τῆς χειροτονίας, οὐδὲ κατὰ τὸν καιρὸν αυτὸν τῆς χειροτονίας, ὑπὲρ τῆς χειροτονίας δίδοσθαι χρήματα συγχωρεῖ, καθόλου γὰρ τὴν ἐπὶ τῷ πράγματι τούτῳ δωροδοκίαν ἀπέφησεν. Ὅμως ἐπειδὴ νῦν καίτοι προδήλως τούτων οὕτω κεκωλυμένων, ἐφωράθησάν τινες κατὰ τὴν Γαλατῶν, ὀλιγωροῦντες καὶ παραβαίνοντες δι' αἰσχροκέρδειαν καὶ φυλαργυρίαν τὰ σωτήρια ταῦτα καὶ φιλάνθρωπα παραγγέλματα, εὖ ἔχειν ἔδοξε καὶ ἡμῖν, αὐτὰ ταῦτα πάλιν ἀνανεώσασθαι μετὰ τῆς ἁγίας συνόδου, τῆς ἐνδημούσης ἐν ταύτῃ τῇ βασιλευούσῃ νέᾳ Ῥώμῃ, ὥστε, δίχα πάσης ἐπινοίας καὶ πάσης προφάσεως καὶ παντὸς σοφισμοῦ, τὴν ἀσεβῆ καὶ βδελυρὰν ταύτην, οὐκ οἶδ' ὅπως, ἐπεισελθοῦσαν συνήθειαν ταῖς ἁγιωτάταις ἐκκλησίαις, παντελῶς ἐκτεμεῖν, ἵνα ἀληθῶς ἀκαπηλεύτου καὶ καθαρᾶς παρὰ τῶν ἀρχιερέων τῆς ἐπὶ τῶν χειροτονουμένων ἀναρρήσεως γινομένης, ἄνωθεν ἡ τοῦ ἁγίου Πνεύματος χάρις ἐπιφοιτᾷ, ὡς νῦν γε, οὐκ οἶδα, εἰ διὰ χρημάτων τὴν προβολὴν ποιουμένων, καὶ οὐ τῆς χειρὸς καθαρῶς ἐνεργούσης, ἐπιφοιτᾷ τῷ προχειριζομένῳ κατὰ τὴν φωνὴν τοῦ κηρύγματος, καὶ οὐχὶ συστέλλεται μᾶλλον ἡ τοῦ ἁγίου Πνεύματος χάρις. Ἴσθι τοίνυν τὰ πάντα, θεοσεβέστατε, πάντα τὸν ὁντιναοῦν ἁλισκόμενον ἐπὶ τοιούτῳ τινὶ ἐπίσκοπον ἢ χωρεπίσκοπον ἢ περιοδευτὴν ἢ πρεσβύτερον ἢ διάκονον ἢ ἄλλον ὁντιναδήποτε τοῦ κανόνος, ἢ λαικόν, κοινῷ δόγματι τῶν ἀρχιερέων κατακεκρίσθαι καὶ κοινῇ ψήφῳ, καθὼς περὶ τούτου καὶ ὁ τῶν ἁγίων Πατέρων κανὼν φθάσας διαλαλεῖ. Δεῖ γὰρ εἶναι χάριν τὴν χάριν καὶ μηδαμοῦ παρ᾽ αὐτῇ μεσιτεύειν ἀργύριον. ῎Εστω τοίνυν καὶ ἔστιν ἀποκήρυκτος καὶ πάσης ἱερατικῆς ἀξίας τε καὶ λειτουργίας ἀλλότριος καὶ τῇ κατάρᾳ τοῦ ἀναθέματος ὑποκείμενος ὅ τε ταύτην κτᾶσθαι διὰ χρημάτων οἰόμενος καὶ ὁ ταύτην παρέχειν ἐπὶ χρήμασιν ὑπισχνούμενος, εἴτε κληρικός, εἴτε λαϊκὸς εἴη, κἄν ἐλέγχοιτο, κἂν μὴ ἐλέγχοιτο τοῦτο ποιεῖν. Οὐ γὰρ οἷόν τε συμβιβασθῆναί ποτε τὰ ἀσύμβατα, οὐδὲ Θεῷ συμφωνῆσαι τὸν μαμωνᾶν, ἢ τοὺς τούτῳ δουλεύοντας δουλεῦσαι Θεῷ, δεσποτικὴ καὶ αὕτη ἐστὶν ἀπόφασις ἀναμφίλεκτος· Οὐ δύνασθε Θεῷ δουλεύειν καὶ μαμωνᾷ. Τούτοις ἐπιθαρροῦντες ἡμεῖς κατὰ δύναμιν καὶ τούτοις ὑπείκοντες, μετὰ τοῦ ταῦτα φήσαντος, κατὰ τῶν ταῦτα παρανομούντων τὴν ἀπόφασιν πεποιήμεθα. Φροντισάτω δὲ καὶ ἡ σὴ ὁσιότης, ταῦτα διὰ πάσης φυλακῆς ποιουμένη, δῆλα καταστῆσαι δι' ἀντιγράφων, καὶ τοῖς ὑπὸ σὲ θεοφιλεστάτοις ἐπισκόποις καὶ περιοδευταῖς, καὶ τοῖς ἄλλοις ἅπασιν, ἵνα ἐν ἑνὶ πνεύματι καὶ μιᾷ ψυχῇ πάντες ὁμοῦ χριστιανοί συμφραξάμενοι κατὰ τοῦ κοινοῦ δυσμενοῦς, ἰσχύσωμεν σὺν Θεῷ τὴν ὑπ' ἐκείνου φυτευθεῖσαν ἐν ἡμῖν τῆς φιλαργυρίας ῥίζαν, ἅμα πᾶσιν αὐτῆς τῶν κακῶν τοῖς βλαστήμασιν ἐκτεμεῖν. Πᾶσαν τὴν σὺν σοὶ ἐν Χριστῷ ἀδελφότητα προσαγορεύομεν. ᾽Ερρωμένως ἐν Κυρίῳ ὑπερεύχου ἡμῶν, θεοφιλέστατε ἀδελφέ. Γεννάδιος ἐπίσκοπος Κωνσταντινουπόλεως, νέας Ρώμης, ὑπέγραψα.
Ап. 29: Ако који епископ, или презвитер, или ђакон, новцем задобије ово достојанство (ἀξίας), нека се свргне, и он и онај који га је поставио (= хиротонисао); и нека сасвим буде одлучен од заједнице (τῆς κοινωνίας = од општења), као Симон врачар од [мене] Петра (ДАп. 8, 22-23).
IV Вас. 2: Ако неки епископ за новце учини рукоположење и непроцењиву (непродаѥмою) благодат сроза до продаје (= трговине), те за новце хиротонише епископа или хороепископа, или презвитера или ђакона, или некога другога који се броји у клир, или због срамне добити произведе за новце економа или екдика (соудию = браниоца), или парамонара (= чувара, црквењака), или уопште некога из (Црквеног) канона, – који то покуша и буде ухваћен, нека буде свргнут са свога степена; а рукоположени (= постављени) нека нема никакве користи од купљенога рукоположења или произведења, него нека буде туђ тог достојанства или службе коју је за новце добио. А ако је неки и посредовао у тако срамним и безаконим трговинама, и он, ако је клирик, нека буде свргнут са свога степена; а ако је лаик или монах, нека буде анатемисан.
Трул. 22: Који су хиротонисани за новац, а не по проверавању и по избору (свештеног) живота, било епископи или ма који клирици, наређујемо да се свргну, али и они који су (их) хиротонисали.
Трул. 23: Да нико, било од епископâ или презвитерâ или ђаконâ, када даје Пречисто Причешће, не наплаћује од причасника за причешћивање новац, или било шта друго. Јер благодат је непродајива (οὐδὲ πεπραμένη = не продана), нити за новац раздајемо освећење Духа (Светог), него (га) треба некористољубиво (ἀπανουργεύτως = нелоукавьно) раздавати достојнима (тога) Дара. Ако се покаже да неко, убројан у клир, од онога коме даје Пречисто Причешће тражи било шта, (такав) нека буде свргнут, као ревнитељ обмане и злодела Симона (Врачара - ДАп. 8, 18–21).
VII Вас. 4: Проповедник Истине Павле, Божанствени Апостол, поставивши као неки канон Ефеским презвитерима, боље рећи и свецелој свештеничкој пуноћи, овако им смело рече: „Сребра или злата или руха, ни од кога не зажелех; све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и за блаженије сматрати давати него ли узимати“ (ДАп. 20, 33. 35). Зато и ми, од њега научени, одређујемо: да епископ уопште не умишља похлепно и срамно, измишљајући изговоре за грехе (Пс. 140, 4), да тражи злата или сребра или друго нешто од потчињених му епископа, или клирика, или монаха. Јер Апостол говори: „Неправедници неће наследити Царство Божије“ (1Кор. 6, 9); и: „Деца нису дужна родитељима имања стицати, него родитељи деци“ (2Кор. 12, 14). Ако се неко нађе да, због тражења злата или неке друге ствари, или због своје страсти, забрањује од свештенослужбе и одлучује некога од својих клирика, или затвара часни Храм, да у њему не буде Божје Литургије, и тиме своје безумље доводи у неосетљивост, заиста је безосећајан, и биће подвргнут сопственој страсти (τῇ ταυτοπαθείᾳ), и мука његова повратиће се на главу његову (Пс. 7, 17), као на преступника Божије заповести и Апостолских наредаба. Јер и Петар, врховни Апостол, заповеда: „Пасите стадо Божије, које имате, надгледајте га не принудом, него добровољно, и по Богу; нити због нечасног добитка, него од срца; нити као да господарите наследством (Божијим), него будите углед стаду; и кад се јави Архипастир, примићете венац славе, који не вене“ (1Πетр. 5, 2–4).
VII Вас. 5: Грех је на смрт (1Јн. 5, 16) кад неки, грешећи, остају непоправљиви. А од овога је још горе кад неки, погордивши се, устају против Благочестија и Истине, рађе изабирајући мамона неголи послушност Богу (Мт. 6, 24), и не држећи се Његових канонских уредби. У таквима није Господ Бог (3Цар. 22, 17), док се не понизе и не отрезне од свога греха. Јер они требају већма да приступају Богу, и скрушеним срцем просе отпуштење тога греха и опроштај, а не да се величају безаконим давањем (= митом). Јер „Господ је близу скрушених срцем“ (Пс. 33, 19). Оне, дакле, који се хвале да су давањем злата постављени у Цркви, и надају се на тај, отуђујући од Бога и од сваког свештенства, зли обичај, и отуда бестидним лицем и разјапљених уста са увредљивим речима понижавају оне који су, због врлинског живота Духом Светим изабрани, и без давања злата, постављени (у Цркви), – оне који тако чине треба најпре низвести на последњи степен њиховог чина; а ако су упорни, епитимијом их исправљати. Ако се неко некад покаже да је то учинио при самом рукоположењу, нека се поступи (са њим) по Апостолскоме канону (канон 29), који каже: „Ако који епископ или презвитер или ђакон, новцем задобије ово достојанство, нека се свргне и он и онај који га је поставио (= хиротонисао), и сасвим нека буде одлучен од заједнице (τῆς κοινωνίας = од општења), као Симон Врачар од [мене] Петра (ДАп. 8, 22–23)“. Исто тако и по 2. канону Светих Отаца наших у Халкидону, који каже: „Ако неки епископ за новце учини рукоположење, и непроцењиву благодат сроза до продаје, те за новце хиротонише епископа или хороепископа, или презвитера или ђакона, или некога који спада у клир; или због срамне добити произведе за новце економа, или екдика, или парамонара, или уопште некога из (Црквеног) канона, који то покуша и буде ухваћен (да је то учинио), нека буде свгрнут са свога степена; а хиротонисани (=постављени) нека нема никакве користи од купљенога рукоположења или произведења (= унапређења), него нека буде туђ тог достојанства, или службе, коју је за новце добио. А ако је неки и посредовао у оваквој срамној и безаконитој трговини, и он, ако је клирик, нека буде свргнут са свога степена; а ако је лаик или монах, нека буде одлучен“.
VII Вас. 15: Клирик нека се од сада не поставља за две Цркве, јер је то својствено трговању и срамној грамзивости, и противно Црквеном обичају. Јер смо чули из саме речи Господње да: „Нико не може два господара служити; јер или ће на једнога мрзити, а другога љубити, или ће се једнога држати, а другога презирати“ (Мт. 6, 24). Сваки, дакле, по Апостолској речи: „у чему је позван, у томе треба да остане“ (1Кор. 7, 20), и нека пребива у једној Цркви. Јер (све) оно што у Црквеним стварима бива из срамне грамзивости, постаје туђе Богу. А за потребе овога живота постоје разне радње (ἐπιτηδεύματα = занимања, послови), и из тих (послова), који хоће, нека стиче оно најнужније за тело. Јер Апостол рече: „Потребама мојим и оних са мном, послужише ове руке (моје)“ (ДАп. 20, 34). И ово нека буде у овом Богочуваном граду (= Цариграду); у другим пак местима изван, због недостатка људи, нека се то допусти.
VII Вас. 19: Толико је порок среброљубља завладао код управитељâ Цркава, да неки и од оних који се називају побожни људи и жене, заборавивши заповести Господње, заблудеше, и за злато примају оне који приступају свештеничкоме чину и монашком животу. И бива, као што Велики Василије (канон 90) каже, да „чега је почетак неваљао, и све остало је за одбацивање“. Јер „није могуће Богу и мамону служити“ (Мт. 6, 24). Који се, дакле, нађе да то чини, ако је епископ или игуман или неко из свештеничкога реда, или нека престане, или нека се свргне, сходно 2. канону Светог Сабора у Халкидону. А ако је игуманија, нека се изагна из Манастира, и у други Манастир нека се преда на потчињење. Исто и игуман, који нема презвитерско рукоположење. А односно онога што родитељи дају деци, као мираз, или односно сопствених ствари што (дотични) доносе, а признају да их приносе да буду посвећене Богу, одредисмо да то остане у Манастиру по њиховом обећању, било да дотични остане или изиђе (из Манастира), осим ако (одлазак) буде кривицом настојатеља.
Сард. 2: Осија епископ рече: Ако се нађе који толико безуман и дрзак, да мисли у таквој (= претходној) ствари дати извињење, тврдећи да су му од народа донета писма (= позиви), јасно је да је могло бити да су неки малобројни, митом и новцем поткупљени, побунили се у Цркви, па тобоже тражили да њега имају за епископа. Зато сматрам да се овакве преваре (вешти подухвати = ρᾳδιουργίας) и махинације не могу примити, него већма бити кажњени, те да никога од таквих ни на самрти не удостојити ни лаичког општења (= Причешћа). Ако је угодно ово мишљење, одговорите. Одговорише: речено је — угодно.
Лаод. 12: Да се у Црквено старешинство (ἀρχήν = началѣ = началство) епископи постављају одлуком митрополита и оближњих епископâ (тј. Сабора), пошто су дуго времена проверавани у слову (= науци) вере и у понашању доброга живота.
Вас. Вел. 90: Безаконост (τὸ ἄτοπον= зълоѥ = недопустивост) ствари, о којој пишем, што се уопште подозревало и говорило (о њој), болом је испунила душу моју; и замало ми се учинила невероватном. Писмо, дакле, о овоме, који је код себе спознао (ово учињено), нека прими као лек; а који није спознао (тј. није то учинио), као предохрану; а који је равнодушан (ἀδιάφορος = индиферентан) - чега не желим да се међу вама нађе - (да прими) као оптужбу (διαμαρτυρίαν). А шта је то о чему говорим? Говоре неки за неке од вас да узимате новце од рукополаганих, а то се прикрива именом Благочешћа (= побожности) - што је још горе. Јер, ако ко чини зло под изговором добра, достојан је двоструке осуде: и зато што чини оно што није добро, и што се служи добром, тако да кажем, као сарадником у вршењу греха. Ако ово тако бива, нека надаље (више) не буде, него нека се исправи. Јер је нужно говорити ономе који сребро прима, исто што је речено од Апостола ономе који је хтео дати (сребро) да купи удео Духа Светога: „Сребро твоје с тобом да буде на погибао“ (ДАп 8, 20). Јер, мање греши који из незнању хоће да купи, него ли који продаје дар Божији. Јер је (ту) била продаја; и оно што си ти на дар добио, ако продаш, бићеш лишен благодати, као продан Сатани; јер уводиш (прљаву) трговину (καπηλείαν = лоукавьство = крчмарење - 2Кор 2, 17) духовним стварима и у Цркви, где нам је поверено Тело и Крв Христова. Ово овако не сме бити. А у чему је (њихово) лукавство рећи ћу. Они сматрају да не греше што не узимају одмах, него после рукоположења узимају; а узимати је - било када узети. Позивам вас, зато, да овакав приход, боље рећи овакво привођење у геену (=пакао) одбаците, и не каљате руке оваквим нечистотама, чинећи себе недостојним да свршавате Свете Тајне. Опростите ми, што најпре као не верујући, а сада као уверен, претим. Ако неко после ове моје Посланице учини тако нешто, нека буде удаљен од овдашњих Жртвеникâ (= Олтарâ наше Цркве), а нека тражи где може, купујући дар Божији, продавати га. „Јер ми и Цркве Божије таквога обичаја немамо“ (1Кор 11, 16). Да (још) једно додам, и престаћу. Ради среброљубља бива ово, а „среброљубље је корен свију зала“ (1Тим 6, 10), и назива се „ идолопоклонство“ (Кол 3, 5). Немојте, дакле, ради мало сребра претпоставити Христу идоле, нити опет подражавајте Јуду, нечистим добитком, издајући по други пут Онога Који је једном за нас распет, јер ће се и села и руке оних који сабирају такве плодове, назвати Акелдама (ДАп 1, 19).
Тарас. 1: 1. Најсветијем и најблаженијем Брату и Саслужитељу господину Адријану, папи Старога Рима, – Тарасије, милошћу Божијом, епископ Константинопоља, Новога Рима, – поздрав у Господу. Много пута и на много начина (Јевр 1, 1) поучавамо се Јеванђелски и Апостолски и (Свето)отачки: да при посвећивању за свештенство имамо несреброљубив начин (= слободан од новца), и не узимати злата или сребра или нешто присвајати при рукоположењу било којег свештеног мужа (= лица), као што ћемо доказати приложеним уз ово изрекама (= сведочењима) из Богоречи (Светога) Писма и из Отачких учења. Јер који руке полажу, служитељи су Духа, а не продавци Духа, јер им је речено да добијајући благодат Духа на дар, на дар и дају примаоцима од њих (Мт 10, 8), добивши такву слободу од Господњега гласа. Ако се пак неки затече да је исту за злато купио, проглашују таквога искљученим из свештеничкога реда. Јер, ако је и добио свештенство по имену, али се реч показује лажна самим чином, јер нико не може служити Богу и мамону, као што се Јеванђелски научисмо (Мт 6, 24). А пошто чусмо да Бог кроз Пророке гласно говори: „Свештеници, говорите у срце Јерусалиму“ (Ис 40, 2); и опет прети и говори: „Стражар, ако види мач Где иде и не затруби у трубу, и народ не буде сачуван, а мач дошавши отме од њих душу, искаћу крв (њихову) из руке стражареве“ (Језек 33, 6), — ми, бојећи се наредбе и осуде због ћутања, објављујемо свима Предстојницима (= епископима) наших Цркава, смело, по Божанственом Апостолу, речима: да „Чисти смо од крви“ (ДАп 20, 26) оних који преступају канонске одредбе, и далеко већма оних који су за новце рукополагали или били рукоположени, јер Божанствени Апостол Петар, чији је престо наследила Ваша братска Светост, њих је као Симона Врачара свргнуо. Ради тога не устручавамо се јављати истину, чувајући и држећи се онога што нам је од Светих Апостола и Славних Отаца наших канонски одређено, и клонимо се оних који су нешто од тога преступили. Братско Ваше и свештенољепно Архијерејство, које законито и по Божијој вољи врши јерархијску (=свештеноначелничку) службу, има познату (у томе) славу. Јер је Велики и Први Архијереј Христос Бог наш рекао кроз Пророка: „Живим Ја, и прославићу који Ме славе“ (1Цар 2, 30). Јер знаш, човече жељâ Духа Светога, да је сношљивија (у овоме) и сама нечастива јерес Македонија и око њега Духобораца. Јер су они булазнили да је Дух Свети створење и слуга Бога и Оца, а ови (= присталице симоније), како мисле, чине Га слугом својим. Јер сваки господар продаје, ако хоће, оно што има, или слугу, или друго што поседује. Тако исто и који купује, желећи да буде господарем онога што купује, стиче то ценом сребра. Тако и они који ово безаконо дело чине, понижују Духа Светога, грешећи подједнако са онима, који су хулећи Светињу говорили да Христос изгони ђаволе помоћу Веелзевула (Мт 9, 34). Или, још истинитије рећи, подобни су Јуди издајнику, који је ценом сребра продао Христа богоубицама Јудејима. Пошто је, пак, Дух Свети једносуштан Христу Богу нашем, јасно је свакоме да ће и они (који продају Духа Светога) једнаки удео имати (са Јудом), као што је доказано. А ако се не продаје (Свети Дух), а јасно је да то не може бити, (онда) је несумњиво да немају у себи благодат Духа Светога, то јест свештеничко достојанство; а ако је нису добили, онда је и немају. Јер, нека се сете Светога Петра, који је овако говорио ономе који је то покушао (Симону Магу): „Нема теби удела, ни наследства у овој речи“ (ДАп 8, 21). Јер, ако се продаје свештеничко достојанство, дакле је њима сувишно и да частан живот проводе, и владање (= понашање) у чистоти и врлини. Сувишан је, по њима, и Божанствени Апостол Павле који учи: „да епископ треба бити без мане, целомудрен, частан, способан да учи, уздржљив, трезвен, који се држи верне речи по науци, да буде способан и тешити здравом науком, и изобличити оне који се противе“ (1Тим 3, 2). Све ово, дакле, ишчезава (= пропада) продавањем и куповањем свештенства.