Питање 1. Ако оглашено (= некрштено) дете од седам година, или и зрели човек (оглашени = некрштен), нађе се (случајно) кад бива Принос (= Св. Литургија) па не знајући причести се, шта треба с њим учинити? Одговор. Треба га просветлити (Светим Крштењем), јер је Богом позван (у Тајну, тј. у Цркву).
Ἐὰν παιδίον κατηχούμενον, ὡς ἐτῶν ἑπτά, ἢ ἄνθρωπος τέλειος, εὐκαιρήσῃ που προσφορᾶς γινομένης καὶ ἀγνοῶν μεταλάβῃ, τί ὀφείλει γίγνεσθαι περὶ αὐτοῦ; Ἀπόκρισις. Φωτισθῆναι ὀφείλει, παρὰ Θεοῦ γὰρ κέκληται.
I Вас. 2: Пошто се много шта, или по нужди или иначе настојањем људи, догодило против Црквеног канона (Апостолски 80), тако да су људе, који су од незнабожачког живота тек пришли вери и, за кратко време катихизирани (= обучавани у вери), одмах привођени духовној бањи (Св. Крштења), и брзо после Крштења узведени на епископство или презвитерство, би одлучено као добро: да надаље ништа тако не бива. Јер и катихизираном треба времена, и после Крштења више проверавања. Јер је јасно Апостолско писмо, које каже: „Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду [и замку] ђавољу“ (1Тим. 3, 6). А ако се током времена нађе код тог лица неки душевни грех (ψυχικόν τι ἀμάρτημα), и то докажу два или три сведока, нека такав престане бити у клиру. Који пак чини противно овоме, тај доводи у опасност (своју) припадност клиру, јер се усуђује противити овом Великом [и Светом] Сабору.
I Вас. 14: За оглашене који су пали (у време гоњења), Свети и Велики Сабор одлучи: да (кад се обрате) само три године буду са онима који слушају (Св. Писмо), после тога нека се моле са оглашенима.
Трул. 78: Да требају просвећивани (= новокрштавани) да веру (Цркве) изучавају, и петога дана (сваке) седмице о томе да дају одговоре епископу или презвитерима.
Трул. 96: Који се кроз Крштење обукоше у Христа (Гал. 3, 27), исповедише даће подражавати његов живот у телу (τὴν ἐν σαρκὶ αὐτοῦ πολιτείαν μιμεῖσθαι = иже въ плъти ѥго житию оуподобитисѧ). Зато, оне који умишљеним плетеницама намештају кинђурење косе на глави, на штету оних што их гледају, те тако замамљују неутврђене душе, лечимо (их) Отачки кроз одговарајућу епитимију, васпитавајући их и учећи да живе целомудрено, те да, остављајући обману и таштину материјалног, свагда преносе ум (свој навише) ка непропадљивом и блаженом животу, и да честито у страху (Божјем) имају понашање, и, колико је могуће, Богу се приближују очишћењем кроз (Христоподобно) живљење, и да већма унутрашњег него ли спољашњег човека украшавају врлинама и добрим и непорочним владањем (1Петр. 3, 3–4), тако да у себи не носе никакав остатак ђавоље обмане. А ако неко поступа против овога канона, нека буде одлучен (од Причешћа).
Лаод. 19: Да треба (на Св. Литургији), после проповеди епископа, најпре посебно чинити молитве за оглашене, па кад оглашени изиђу, да бива молитва за кајуће се; и кад и ови, по полагању (на њих) руке, изађу, тада нека бивају за верне три молитве: једну, прву, чинити тајно, а другу и трећу вршити на глас. Потом тако давати мир (= пољубац мира), па пошто презвитери даду мир (= пољубац) епископу, тада ће лаици (епископу и узајамно) давати мир (= пољубац), и тако свршавати Свето Приношење (τὴν ἁγίαν Προσφορὰν ἐπιτελεῖσθαι = свѧтоѥ приношениѥ съвьрьшити = вршити Св. Евхаристију); и само је свештеним лицима допуштено да улазе у Жртвеник (= Олтар) и причешћују се (тамо).
Лаод. 46: Да требају новокрштавани да уче (напамет) Веровање (= Символ вере), и петог дана (= четвртком) (сваке) седмице пред епископом или презвитерима да казују напамет (шта су научили).
Валсамон: Сей отец был спрошен, что если отрок, или совершеннолетний муж, находясь в чине оглашенных и еще не получив святаго причащения, во время приношения, то есть когда приносится таинственная жертва, улучит время, то есть воспользуется удобным случаем, и причастится Таин, не зная, что ему не должно причащаться прежде крещения, но не потому, чтобы относился к (святыне) с пренебрежением: то что должно делать? И отвечал, что должно крестить его. Ибо когда он без лукавства приступил к причащению святых даров и воспользовался удобным случаем, не будучи удержан кем-либо, потому, может быть, что присутствующие верные и сам причащающий не знал, что он оглашенный, то думается, что он призван от Бога. И что сказал святый апостол Петр о Корнилии и бывших с ним, когда во время оглашения их напал на них святый Дух, и они стали говорить языками и величали Бога, как написано в книге Деяний: еда воду возбранити может кто, еже не креститися сим, иже Дух святый прияша яко же и мы (10, 47), - это же почти сказал и Тимофей, что как призванный от Бога и признанный достойным Таин, он должен быть просвещен крещением.