Сви који се дрзну повредити одредбу (τὸν ὅρον = зaповѣдь) Светог и Великог Сабора одржаног у Никеји (З25. г.), у присуству Благочестивости најбогољубивијег цара Константина, о Светоме Празнику спасоносне Пасхе, да буду изопштени и одстрањени (ἀκοινωνήτους καὶ ἀποβλήτους = нєприобьщеньномъ и отъвьржєномъ) из Цркве, ако остају свадљивије противни ономе што је добро одређено. И ово буди речено за лаике. Ако ли се ко од предстојника Цркве, епископ или презвитер или ђакон, после ове одредбе усуди да, на развраћање народа и на узнемиравање Цркава, издваја насамо, и са Јудејима светкује Пасху, таквога Свети Сабор већ од сада сматра отуђеним од Цркве. Јер не само што је себи узрочник греха, него је и многима узрок кварежи и пропасти. И не само да (Сабор) њих свргава из Литургије (= свештене Службе), него и оне који се, после (њиховог) свргнућа, усуде општити са њима. А ови свргнути да се лише и спољне части, коју (Црквени) свети канон (ὁ ἄγιος κανών = с҃тъıи канонъ) и Божје свештенство ужива.
Сви они, који се усуде повриједити наредбу светог и великог сабора, који се сакупио у Никеји у присуству благочастивог и Богу омиљенога цара Константина о светоме празнику спасоносне Пасхе, имају бити одлучени и искључени из цркве, ако по тежњи својој к свађи буду се упорно противили доброј оној установи. И ово је овдје речено у погледу свјетовњака. А ако се који из предстојника црквених, епископ, или презвитер или ђакон, послије ове наредбе усуди на саблазан народа и на узнемирење цркава по своме поступати и светковати Пасху заједно са јудејима, таквога свети сабор још сада већ сматра одијељеним од цркве, јер не само што је себе у гријех увалио, него је био узроком, да се и многи други покваре и изопаче; при чему свети сабор свргава са свештене службе не само њих, него и оне, који послије њихова свргнућа усуде се опћити с њима. И ти свргнути имају се лишити и извањске части, коју су по светоме чину и божјему свештенству уживали.
Πάντας τοὺς τολμῶντας παραλύειν τὸν ὅρον τῆς ἁγίας καὶ μεγάλης συνόδου τῆς ἐν Νικαίᾳ συγκροτηθείσης, ἐπὶ παρουσίᾳ τῆς εὐσεβείας τοῦ θεοφιλεστάτου βασιλέως Κωνσταντίνου, περὶ τῆς ἁγίας ἑορτῆς τοῦ σωτηριώδους Πάσχα, ἀκοινωνήτους καὶ ἀποβλήτους εἶναι τῆς Ἐκκλησίας, εἰ ἐπιμένοιεν φιλονεικότερον ἐνιστάμενοι πρὸς τὰ καλῶς δεδογμένα, καὶ ταῦτα εἰρήσθω περὶ τῶν λαϊκῶν. Εἰ δέ τις τῶν προεστώτων τῆς Ἐκκλησίας, ἐπίσκοπος ἢ πρεσβύτερος ἢ διάκονος, μετὰ τὸν ὅρον τοῦτον τολμήσειεν ἐπὶ διαστροφῇ τῶν λαῶν καὶ ταραχῇ τῶν ἐκκλησιῶν ἰδιάζειν καὶ μετὰ τῶν Ἰουδαίων ἐπιτελεῖν τὸ Πάσχα˙ τοῦτον ἡ ἁγία σύνοδος ἐντεῦθεν ἤδη ἀλλότριον ἔκρινε τῆς Ἐκκλησίας, ὡς οὐ μόνον ἑαυτῷ ἁμαρτίας ἐπισωρεύοντα, ἀλλὰ πολλοῖς διαφθορᾶς καὶ διαστροφῆς γινόμενον αἴτιον· καὶ οὐ μόνον τοὺς τοιούτους καθαιρεῖ τῆς λειτουργίας, ἀλλὰ καὶ τοὺς τολμῶντας τούτοις κοινωνεῖν μετὰ τὴν καθαίρεσιν. Τοὺς δὲ καθαιρεθέντας ἀποστερεῖσθαι καὶ τῆς ἔξωθεν τιμῆς, ἧς ὁ ἅγιος κανὼν καὶ τό τοῦ Θεοῦ ἱερατεῖον μετείληφεν.
Ап. 7: Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, буде Свети дан Пасхе пре пролећне равнодневице, заједно са Јудејима, светковао (ἐπιτελέσῃ = свршавао), нека се свргне.
Ап. 70: Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или уопште (неко) из каталога клирикâ, пости заједно са Јудејима, или празнује са њима (њихове празнике), или прима од њих празничне дарове (ξένια = празнична јела), као: пресне хлебове или нешто слично, нека буде свргнут; а ако је лаик (= верник), нека буде одлучен.
II Вас. 7: Који од јеретикâ приступају Православљу и уделу спасаваних, примамо (их) по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијанце, и Саватијанце и Новацијане, који се називају катарима и левима, и Тесарескедекатите (=Четрнаест/однев/нике) или Тетрадите, и Аполинаријевце – примамо пошто поднесу писмену изјаву (λιβέλλους - написаниѧ) и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска и Апостолска Црква; и запечаћујемо их, то јест прво помазујемо Светим Миром чело, очи, ноздрве, и уста и уши, и запечаћујући их говоримо: Печат дара Духа Светога! Евномијанце пак, који се крштавају једним погњурењем, и Монтанисте, који се овде зову Фригима, и Савелијанце, који научавају ијопаторство (υἱοπατορίαν = „синоочинство“ = монархијанизам) и друге неке опачине чине, и све остале јереси – пошто их овде има много, нарочито који долазе из Галатијске земље – све њих, који хоће да приступе Православљу, примамо као Јелине (= многобошце): и први дан их чинимо Хришћанима, други оглашенима, затим их трећи (дан) заклињемо трикратним дувањем у лице и уши, и тако их поучавамо (у вери) и чинимо да дуго времена пребивају у Цркви (= храму) и да слушају Свето Писмо, и тада их крштавамо.
Трул. 11: Нико од убројаних у свештенички чин, или лаик, нека не једе пресне хлебове (τὰ ἄζυμα = мацот = бесквасне погаче) Јудејâ, нити да с њима бива близак, ни у болестима (да их) призива и лечења од њих да прима, нити да се уопште с њима заједно купа у (јавним) купатилима. Који то настоји да чини, ако је клирик нека буде свргнут; ако ли је лаик, нека буде одлучен.
Лаод. 7: Да оне који се обраћају из јереси, то јест Новацијанâ, или Фотинијанацâ, или Тесарескедекатитâ (= Четрнаест/однев/ника = који празнују Пасху 14. Нисана), било да су код њих били оглашени или верници, не треба примати пре но што анатемишу сваку јерес, а особито ону у којој су били; и тада, када називани код њих верници, науче Символ вере и буду помазани Светим Миром, тако нека опште (κoινωνεῖν =причешћују се) у Светим Тајнама.
Лаод. 37: Не треба примати празничне дарове, које шаљу Јудејци или јеретици, нити заједно са њима празновати.
Лаод. 38: Не треба азиме (= бесквасне хлебове) од Јудеја примати, нити општити у њиховим нечашћима (= непобожностима).
Картаг. 34: Епигоније епископ рече: У овоме краткоме списку, састављеном из (установљенога „бревијара“) Хипонским Сабором, сматрамо да не треба ништа исправљати, ни додавати, осим да се дан Свете Пасхе објављује за време Сабора.
Картаг. 51: Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Пошто треба придодати све што је у нашем подсетнику (κομμονιτωρίῳ = commonitorio = кънигaхъ съборнъıихъ), придодајемо још и заповеђено нам за дан Пасхе, да, по обичају, из Картагенске Цркве нама бива увек најављивано, и не у року кратког времена (пре Пасхе). Аврелије епископ рече: Ако је угодно вашој Светости, пошто памтимо да сте одавно обећали да се сваке године сабирамо ради саветовања, да, када будемо заједно сабрани, нека се тада проглашује дан Свете Пасхе преко местобљуститељâ (= представникâ) који ће се наћи на Сабору. Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Сада молимо са овога Сабора: да се удостојите да о томе писмима известите наше области. Аврелије епископ рече: Неопходно је да тако буде.
Картаг. 73: Такође је угодно (одредити): да се о дану Светопоштоване (προσκυνητῆς = venerabilis) Пасхе јавља свима, написавши то испод закључака (Сабора). А дан Сабора нека се држи исти, који је одређен на Хипонском Сабору (З93. г.), то јест пре десетих календа септембра (8 IX). Јер о овоме треба написати Првенствујућима (= митрополитима) свих области, да, кад сазивају код себе Сабор, тај дан држе.
Картаг. 106: Би угодно (одредити): да, кад било ко хтедне поћи на Двор (цару), Да буде представљен у отпусници (ἐν τῇ ἀπολυτικῇ = in formata = препоруци) упућиваној Римској Цркви, и да отуда опет добије отпусницу (= препоруку) за Двор. Зато, ако добивалац отпуснице само за Рим, прећути потребу због које му треба отићи на Двор, па хтедне отићи право на Двор, нека се лиши општења (κοινωνίας). Ако се пак тамо, у Риму, појави изненадна нужда да пође на Двор, нека ту нужду пријави Римском епископу, и нека донесе препис од истог Римског епископа. Отпуснице пак, што издају својим клирицима, Првенствујући или било који епископи, нека имају (назначен) дан Пасхе. А ако није још познат дан Пасхе те године, нека се придода (дан) прошлогодишње (Пасхе), као што се обично пише у световним актима: „после конзулства“. Угодно би још и то: да послани местобљуститељи (= заступници) са овог часног Сабора, противу Донатиста, и незнабожаца, и заблуда њихових, затраже од најславнијих царева све што увиде да је корисно. Још би угодно, тражењем свих епископа: да се на свим посланицама које треба издати од овога Сабора, потпише само твоја Светост. И потписаше, Аврелије, епископ Картагенске Цркве: Сагласих се са овом одлуком, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
[Сабор против незнабожаца и јеретика]
За време Васа и Филипа, најславнијих конзула, пре 16 календа јула (= 16. јун 408), у Картагени, у дворани Реституте Цркве. На овом Сабору примише посланство Реститутос и Флорентије, епископи, против незнабожаца и јеретика, у оно време када бише убијени Севир и Макарије, и, због кривице ових (= незнабожаца и јеретика) Еводије, Теасије и Виктор, епископи, бише заклани.
Зонара: Отцы сего собора говорят, что святые отцы первого собора изложили определение о празднике Пасхи, которого в правилах составленных ими не находится, и требуют, чтобы все сохраняли сие определение, или чтобы не соблюдающие этого определения миряне лишены были общения и извержены из церкви. А если бы противящиеся этому определению были из посвященных и учили бы совершать Пасху с иудеями, - таковых отцы повелевают извергать, а равно и дерзающих иметь общение с ними по извержении, и повелевают не иметь участия даже во внешней священнической чести; так что они запрещаются в священнослужении даже и тогда, когда еще удерживают кафедру или звание епископов, или священников. И седмое правило святых Апостолов повелевает извергать празднующих Пасху с иудеями. Итак в правилах первого собора не находится никакого определения о Пасхе; а вне правил установлено ли что либо, не знаю; ибо не имею деяний сего собора.
Аристен: Покушающийся изменить узаконенное предание о Пасхе, если он мирянин, отлучен; а клирик – извержен из церкви. И в 7-м апостольском правиле сказано, что пресвитер, совершающий Пасху с иудеями, извергается. Тоже подробно излагает и настоящее правило, именно, что если кто из мирян, преступая законное предание о Пасхе, совершает оную с иудеями, или и сам по себе особо в другое время, тот должен быть лишен общения и отвержен от церкви; а если делает это клирик, то должен быть извержен и лишен и чести по кафедре, а также и все те из клириков, которые будут иметь общение с ним после извержения.
Валсамон: О празднике святыя Пасхи, когда он должен быть, достаточно разъяснено в 7-м Апостольском правиле; его и прочти и написанное в нем. А святые отцы настоящего собора говорят о том, что было определено об этом празднике первым собором. Но в правилах никейских отцев этого не находится, а находится это в деяниях первого собора. Итак, дерзающих нарушать это определение о Пасхе, и праздновать с иудеями, мирян, не с готовностию благопокорствующих церковному преданию, но противоборствующих отцы определяют повергать епитимии всеконечного лишения общения; а посвященных извергать; и не только сих, но и имеющих общение с ними после извержения. А их самих вместе с лишением священнослужения отцы лишают и той чести, какая, по правилам, принадлежит им, как посвященным вне алтаря. Они не должны быть удостаиваемы ни кафедры, ни звания, ни какого либо другого священнического преимущества. Итак, заметь из сего, что если преступление будет не такое великое, за которое должно подвергнуться извержению, но более легкое (например если кто вступил в брак после рукоположения); то таковый может совершать действия совершаемые вне алтаря, может удержать и внешнюю честь. Прочти и 9-е правило неокесарийского собора, и шестого собора правила 21-е и 26-е.