Апостолски канони
канон 1.

У преводу еп. Атанасија Јевтића:

Епископа нека постављају (χειροτονείσΘω = изабирају и рукополажу) два или три епископа.

У преводу еп. Никодима Милаша:

Епископа нека постављају два или три епископа.

У грчком преводу:

Ἐπίσκοπος χειροτονείσθω ὑπὸ ἐπισκόπων δύο ἢ τριῶν.


Упоредна места

I Вас. 4: Епископ свакако треба да се поставља од свих епископâ у области; а ако то буде тешко, или због хитне потребе, или због даљине пута, нека се на сваки начин тројица сакупе на једно место, а одсутни нека свој глас пристанка дају кроз писма, и тада нека се учини избор (τὴν χειροτονίαν = рукоположење). А потврда тог догађаја припада у свакој области митрополиту.

Антиох. 19: Епископ нека се не поставља (χειροτονεῖθαι = рукополаже) без Сабора и присуства обласног митрополита, а кад је он присутан, најбоље је да с њиме буду сви саслужитељи (= епископи) у области, које митрополит треба да позове посланицом. Ако ли се сви саберу, најбоље је; а ако то буде тешко, свакако (треба) да већина буде присутна, или да писмима дају сагласност, и тако да већином присутних, или (већином) гласова, бива постављење (епископа). Ако ли се поступи другачије, мимо установљеног, нека ни хиротонија (= постављење) ништа не вреди. Ако је пак по одређеном канону било постављење, а неки противрече због своје свадљивости, нека важи глас већине.

Антиох. 23: Епископ не може, уместо себе, да другога себи за наследника поставља, макар био и на кончини живота. Ако ли буде нешто тако, ништавно је то постављење. Него треба чувати црквено правило (τὸν θεσμὸν τὸν ἐκκλησιαστικόν = оуставъ цркъвьнъıи) које садржи: да се епископ другачије не поставља, него са Сабором и расуђењем епископâ, који, после уснућа почившега, имају власт да поставе достојнога.

Лаод. 12: Да се у Црквено старешинство (ἀρχήν = началѣ = началство) епископи постављају одлуком митрополита и оближњих епископâ (тј. Сабора), пошто су дуго времена проверавани у слову (= науци) вере и у понашању доброга живота.

Картаг. 13: Аврелије епископ рече: Шта каже о овоме ваша Светост? Сви епископи рекоше: Дужни смо чувати што је одређено од оних (Отаца) пре нас, (јер) неке од њих (= одлукâ) Прваци (πρωτεύοντες = пьрвѣишии) било које области усуђују се случајно непажњом занемаривати. Зато, многи епископи, окупивши се, нека хиротонишу епископа. Ако пак буде нужде, три епископа, у којем било да су месту, нека по поруци Првога (= митрополита) рукоположе епископа. А ако неки у нечему поступи против (ове) своје сагласности, или (свога) потписа, сам је себе лишио части.

Картаг. 49: Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Заповеђено нам је и ово: Пошто два суседна брата наша, епископи из Нумидије, усудише се да хиротонишу архијереја (ἱερέα =pontificem), одлучите да не бивају хиротоније епископâ, него од дванаест (епископа). Аврелије епископ рече: Нека се чува стари образац (ὁ ἀρχαῖος τύπος = forma antiqua =дрѣвнии образъ), да није довољно мање од три одређена епископа за хиротонију епископа (Никејски 4). Јер у Триполису, можда, и у Арзуи, зна се да су варварски народи врло близу, а у Триполису су, као што знате, само пет епископа, и могуће је да су два од њих често пута спречени неком нуждом. Јер је тешко, ма колики да је њихов број, да могу сви доћи; а то не треба да спречава потребу Цркве. Јер и у овој Цркви, у коју се ваша Светост изволела окупити, често и скоро сваке недеље имамо хиротонисање. Зар ја могу стално сазивати дванаест, или десет, или много мањи број епископа? А двојицу суседа лако је мојој маленкости придодати. Зато види ваша Љубав, (заједно) са мном, да се ово не може очувати (тј. сазвати 12 епископа за хиротонију).

Картаг. 50: Треба одредити и ово: да, кад некад приступимо избору епископа, и дође до неког спорење, пошто су се такве ствари код нас догађале, биће већ смело да се само три (епископа) нађу ради решавања (питања) ко ће бити хиротонисан; него нека се споменутом броју придода један или двојица; и пред самим народом, коме ће се (дотични) рукополагати, нека се најпре испитају лица која се противе, а затим нека се разаберу и њихови наводи, па кад се (дотични) покаже чист пред лицем народа, нека се тада хиротонише. Ако ваша Светост ово прихвата, нека се једнодушним одговором вашег Достојанства потврди.

Соф. 1: Свети и Васељенски Сабор одреди: да, ако су неки клирици или лаици, или епископи, из Италије, који бораве у Азији или Европи или Либији (= Египту), били одлучени, или свргнути, или анатемисани, од најсветијег папе (Римског) Јована, да буду такви и код Фотија, најсветијега Патријарха Цариградскога, у истом степену епитимије, то јест или свргнути, или анатемисани, или одлучени. Које, пак, Фотије, најсветији наш Патријарх, клирике, или лаике, или архијерејског и јерејског чина, у било којој парикији (= области) подвргне одлучењу, или свргнућу, или анатеми, такве да призна, под истим судом епитимије, и најсветији папа Јован и његова Света Божја Црква Римљанâ; (притом) ниједно од првенставâ која има најсветији престо Цркве Римљанâ, или њен Предстојник, уопште не новáчити, нити сада, нити у будуће.


Коментари

Зонара: Ныне хиротониею называется совершение молитв посвящения над избранным во священство и призывание на него Святаго Духа, потому что архиерей, благословляющий рукополагаемого, простирает руку. А в древности и самое избрание называлось хиротониею. Ибо, когда городскому народу дозволялось избирать архиерев, народ сходился, и одни желали одного, другие другого. Итак, дабы голос большаго числа получил перевес, производившие избрание, говорят, протягивали руки и по ним и по ним считали избирающих каждаго. Желаемый большим числом почитаем был избранным на архиерейство. Отсюда и взято наименование хиротонии; это наименование в том же смысле употребляли и отцы соборов, называя и избирание хиротониею. Ибо лаодикийский собор в пятом правиле говорит: хиротонии не должны быть в присутствии слушающих: а хиротониями собор назвал избрания; так как на посвящение архиерея более обычно сходится многим, а при избрании, по причине предъявления каких либо обвинений против избираемых мужей, запрещено некоторым присутствовать и слушать сии (обвинения). - Посвящать епископа сие правило дозволяет и двум епископам; а избирать епископа четвертое правило перваго собора определяет всем епископам той епархии, или по крайней мере трем, когда и прочие письменно изъявят согласие на сие

Аристен: Два или три епископа рукополагают епископа. А избирать епископа непременно должны три, а не менее того, если затруднительно всем епархиальным епископам собраться для этого. Ищи еще правило 4-е никейскаго собора, 13-е карфагенскаго и 19-е антиохийскаго.

Валсамон: Это апостольское правило говорит о хиротонии, совершаемой архиереем в церкви, как и великий Павел говорит: руки скоро не возлагай ни на кого же, ниже приобщайся чужим грехом (1 Тим. 5, 22), а не об избрании, чрез простертие рук бывшем тогда, когда избрания архиереев совершались городским народом, как говорили некоторые, последовав неписанным сказаниям. Ибо хотя лаодикийский собор в пятом правиле говорит, что хиротонии не должны быть в присутствии слушающих, и хотя из этого некоторые заключали, что и правило это говорит об избрании; но, мне кажется, не хорошо они говорят, потому что и в церкви совершаемая хиротония совершается чрез таинственные молитвы, хотя и бывает пред глазами многих. И сверх того, когда четвертое правило святаго никейского перваго собора определяет, что избрание епископа совершается всеми епископами епархии, или по крайней мере тремя, при изъявлении согласия и прочими чрез писания; то я недоумеваю, как некоторые говорили, что сие правило, говорящее о рукоположении епископа двумя, или тремя епископами, заключает в себе мысль об избрании архиерея.